петак, 20. јул 2018.

САВРШЕНСТВО И СЕНКЕ


          Учитељ је извео првог ученика на таблу, наложио му да нацрта три углавном – нагласио је – углавном једнака круга и окренуо главу ка прозору.
          Био је то његов тренутак одсутности и посвећености себи. Смиривао га је поглед на бујање зеленила у дворишту школе, смирено њихање грана, игре прозирних сенки као да се сви налазе у великом акваријуму. Савршеност природе је враћала поверење да је и свет на истом путу, да ће све бити мало боље и лепше. 
        


          Тада је осетио неку нелагодност, сенке су биле померене и сенчиле друге делове окна. Наместио се боље у столици за катедром и зачуо тихи немир у учионици, неки бруј и пригушен смех. Љутито је севнуо оком изнад погнутих глава ученика и окренуо се ка табли. Била је сва замазана брисањем и поновним цртањем, а ученик је управо покушавао да доцрта круг тамо где је зјапила празнина између две криве које се нису додиривале.



          - Избриши то и иди на место! – наредио је и прозвао следећег, једног од најбољих у разреду.
          - Нацртај три круга – наложио је – исте величине.
          Сада је гледао по разреду и вребао, на самом крају видног поља назирао је ученика и његове потезе кредом. Први нацртани круг је имао зјап на врху, линије се нису додиривале и ученик погледа ка њему и хитро га избриса. Почео је поново, сада са дна круга, пажљиво одмеравајући кривину линије. При крају га ухвати паника – линије се неће састати, видео је, и избрисао половину. Наставио је лагано, шкрипећи кредом али се опет појавио зјап, простор између линија које нису хтеле да се уклопе.
      


          Они ме зај… завитлавају, помислио је. Завера целог одељења? Немогуће!
          - Избриши лепо таблу и иди на место – рекао је тихим, претећим гласом.
          Устао је и самоуверено, као безброј пута до тада, да нацрта први, савршени круг. Али на крају цртежа нешто се догађало, линије нису хтеле да споје. Заклонио је леђима таблу, избрисао тај део и покушао поново. Било је исто. Као да је нешто померало његову руку за милиметар, довољан да се између линија на крају круга појави зјап.
          Нацртај мали круг, то је најлакше, сетио се. И нацртао га је, уносећи у покрете сво знање, вештину и искуство тридесетогодишњег рада у школи.
    


          Али резултат је био исти – мали, подсмешљиви зјап на крају круга.
          Збуњено је обрисао таблу, одмерио креду у руци и одлучио.
          Окренуо се, крупне дечје очи су забринуто зуриле у њега.
          - Час је готов – рекао је. – Изађите мало у двориште, дан је веома леп...
          Вратио се за катедру, сачекао да се шкрипа клупа и померања столица смири и одмерио креду у руци. Устао је и тада се сетио померене сенке на прозору и свих безуспешних покушаја ученика, па и његових. Помислио је да је то повезано, да се напољу нешто догађа што квари лепоте овог света, одложио креду и изашао у ходник.
          Празан, хладњикав, необично тих.
  


          Продужио је ка зборници и у холу видео неколико наставника и самог директора.
          - Имамо седницу? – упитао је.
          Директор је неодлучно одмахнуо руком. Не знам, одговорио му је његов збуњен поглед.
          - Нешто се догађа... – прошаптао је један наставник и погледао ка зиду, тамо где су сви гледали.
          Подигао је главу и видео
        


          Наставиће се...

          Миливој Анђелковић
         www.amika.rs


         

Нема коментара:

Постави коментар